Suprug i ja smo bili u braku 15 godina. Naša ljubav traje još od srednjoškolskih dana. Zajedno smo išli na fakultet i venčali smo se prilično mladi.
Oboje smo imali 25 godina kada smo završili studije i odlučili da se venčamo. Sve je prošlo bez problema. Pomogli su nam roditelji, uzeli smo kredit i kupili stan u Beogradu.
Uredili smo ga po svom ukusu i mogu da kažem da su nam rođaci i prijatelji bili malo zavidni što smo tako mladi, a već smo se sredili.
Međutim, tu počinju problemi i nezadovoljstvo. Znate, iako smo bili u vezi duže vreme, otprilike sedam ili osam godina, tek nakon što počnete stalno da živite s nekim počinjete da u njemu vidite nedostatke koje ranije niste videli.
Drugačije je kad vas izvede u grad, izađete lepo obučeni, raspoloženi, prošetate gradom i uveče se vratite kući. Sada ćete reći da ste išli zajedno na odmor, bili ste neprekidno zajedno deset dana. Da, ali to nije isto kao kada ste u braku.
Zaposlila sam se u javnom preduzeću, a Jovan u privatnom preduzeću kao menadžer. Njegov prijatelj je veoma uticajan, ima porodičnu firmu sa svojim ocem i Jovan je dobio posao kod njih.
Bili smo finansijski dobro obezbeđeni. Ali ljubav kao da bledi. Dodatni problem u našem braku bio je taj što nismo mogli da imamo decu. Prvih pet godina šta sve nismo pokušavali, gde sve nismo išli, ali bez rezultata. Tada smo odustali.
Jovan je sve češće počeo da izlazi sam sa prijateljima, počeo je da ide vikendom u ribolov, a ja sam iznutra bila sve usamljenija i tužnija. Kao da je ljubav nestala.
Pročitala sam mnogo članaka i čula sam kako mnogi govore da je ljubav od malih nogu sa jednim partnerom osuđena na neuspeh, ali jednostavno nisam mogla da verujem da će nam se to dogoditi. Mislila sam da će naša ljubav biti večna. Ali nije bilo tako.
Izgleda da je moj „žar“ dogoreo, kada su u mojoj firmi unajmili mlađeg kolegu po partijskoj liniji. U početku mi je bio antipatičan, svestan je bio da je privlačan momak u kasnim tridesetim godinama, neoženjen.
Ali kako je vreme prolazilo, svojim šarmom uspeo je da me natera da mislim na njega. To što se između nas dogodilo, dogodilo se prošlog vikenda kada smo bili sa firmom na radničkim igrama. Posle svečane večere, Dejan i ja smo završili u istoj sobi, a onda pretpostavljate šta se desilo.
Onda je poludeo za mnom. Počeo je da me kuje u zvezde i da mi govori da ne može bez mene. Naravno, počeo je da me ubeđuje da se razvedem i počnemo da živimo zajedno. Zaljubila sam se i ja i poslušala sam ga.
Činjenica da Jovan i ja nismo imali dece imala je veliki doprinos mojoj odluci. Sela sam i otvoreno mu rekla da su moja osjećanja prema njemu „splasnula“ i da želim nekoga drugog. Jovan je sve to prihvatio prilično mirno i dogovorili smo se za sporazumni razvod.
Dogovorili smo se da mu prepustim stan, a da on meni isplati deo novca, pa je on ostao u stanu, a ja sam otišla kod Dejana. Dala sam novac koji sam uzela od Jovana da bi Dejan renovirao svoju kuću. Živeo je sa svojima u kući, pa smo napravili mali produžetak samo za nas dvoje.
Međutim vrlo brzo, posle samo nekoliko meseci, Dejan me je izgustirao. Počeo je da me vređa i viče da sam stara baba i svakakve druge reči da mi govori. Pokušavala sam da smirim situaciju, jer sam bila svesna da sam pogrešila, ali u jednom trenutku me je izbacio iz kuće.
Sada živim sa svojim roditeljima, u četrdeset godina. Gde sam sada? Pozvala bih Jovana i zamolila za oproštaj, ali nisam sigurna da li je našao drugu i mislim da ću biti nepotrebno ponižena. A imala sam tako lep i miran život, napravila sam nešto od ničega. To je…
