Udata sam za muškarca druge vjere.
Moji roditelji nikad nisu bili srećni zbog toga i nikad ga nisu prihvatili,
bez obzira na to što imamo skladan brak pun ljubavi i pažnje,
poštuje me kao suprugu i majku naše djece.
Dosta je posvećen karijeri i poslije mnogih odricanja dobio je titulu profesora na univerzitetu gdje je i započeo svoje studije.
Jedan dan zove me majka da me pita može li moj muž pomoći da neka kćerka od rodice dobije posao u kompaniji čijeg direktora on lično poznaje i s kojim je dobar prijatelj.
Kad sam mu ispričala to, rekao je da želi da pomogne zbog mene, pitao me kako se ona zove.
Kad se samo sjetim koliko su oni bili ogorčeni i ljuti kad sam im rekla s kim sam u vezi…
to im nikad neću zaboraviti. Pozvala sam majku i rekla da ne želim da traže bilo kakvu pomoć od njega iako je on izrazio volju da pomogne.
Kad ga nisu prihvatili kao nekoga mog, neka ne traže pomoć ni sada.
On je još jednom pokazao kako je veliki čovjek i jako sam ponosna na njega.